|
Kolumne
|
Kolumne
|
|
Autor teksta: Mića Vujičić
|
|
utorak, 31 avgust 2010 20:19 |
 Čitam Džemsa Džojsa. Volim ovaj pasus iz njegovog romana "Portret umetnika u mladosti":
****
- Najdublja rečenica koja je ikada napisana - reče Templ ushićeno - jeste ona rečenica na kraju zoologije. Rasplođavanje je početak smrti.
On bojažljivo dotače Stivenov lakat i vatreno reče:
- Osećaš li ti, kao pesnik, koliko je to duboko?
Krenli ispruži svoj dugi kažiprst.
- Gledajte ga! - reče on ostalima prezrivo.
- Pogledajte uzdanicu Irske!
****
A skoro sam, da se nadovežem, pročitao jedan lep članak o čuvenom vajaru Albertu Đakometiju. Više od sto pedeset njegovih dela bilo je izloženo u Dubrovniku tokom jula meseca. Danima sam mislio na jednu rečenicu koju sam pronašao u tom tekstu iz Globusa. Čak sam je i upamito! "Jedan njegov prijatelj jednom je prilikom izjavio: Ako te Đakometi odluči portretirati, glava će ti na kraju izgledati kao oštrica noža." Čudno, ali to me je podsetilo na gornji Džojsov pasus. Zaista, pitam vas, osećate li, koliko je duboka rečenica tog njegovog prijatelja?
****
Sad ću da pronađem Globus i pročitam vam još jedan pasus. "Jednom u očevom studiju, kad sam imao osamnaest ili devetnaest godina, crtao sam neke kruške koje su bile na stolu - na uobičajenoj distanci za mrtvu prirodu. No odjednom su počele postajati sve manje i manje. Počeo bih ispočetka, a one bi opet postale male. Otac je izgubio živce i rekao mi: 'Sad ih počni crtati kakve jesu, onako kako ih vidiš'. I potom ih ispravio, tako da izgledaju realno. Pokušao sam oponašati njegov crtež, no nisam si mogao pomoći i opet sam ih počeo smanjivati. Pola sata kasnije, moje su kruške opet bile jednako malene, do u milimetar, kao i one prve", opisao je umjetnik." (Globus, jul 2010.)
****
To me je, opet, podsetilo na Stivena Dedalusa kome se na jednom mestu u "Portretu umetnika u mladosti" učini da su se dečaci na igralištu smanjili. "To je bilo zato što ga je dan ranije oborio jedan biciklista…"
****
Posle svega, nije čudo što mi se, svaki put kad ugledam Đakometijevu skulpturu, učini da je to Džojs koji u nedeljno jutro prelazi preko trga u Puli.
Milenko Engelshofen (30), politikolog |
|
Kolumne
|
|
Autor teksta: Predrag Bata Nedeljkov
|
|
utorak, 31 avgust 2010 20:18 |
 Mic po mic i stigosmo do 250. kolumne! Nije mnogo, a nije i da nije. Pre pet godina je izašla prva pod naslovom "Hleba i igara". Mislio sam da ćemo se nakon toga susresti samo još nekoliko puta, kad ono, ne lezi vraže, dok si rekao "praćka" stigla je i 10, 50, 100. Tu smo se već bili navikli jedni na druge. Sada, kad smo se sreli već 250 puta, pisanje kolumne je postala noćna mora. Te nađi temu, te izvuci ideju, te budi originalan i svež, te dovoljno interesantan da čitalac ne šmugne na neku drugu stranicu novina, nego da izdrži tih nekoliko minuta koliko je potrebno da tekst iščita do kraja.
Da li smo iscrpli sve teme? Pitam jednog od čitalaca danas, u ponedeljak - šta bi on želeo da bude obrađeno u ovoj kolumni? On reče - Nešto lepo! Gde da nađem to lepo, tj. da bude lepo ne samo danas, u ponedeljak, kad ovo ispisujem, nego i danas, u petak, kad vi upravo ovo čitate? Zbilja, da li nam se dešava i nešto lepo ili nam život prolazi samo u bunilu između jada, čamotinje, zla i nesreće?
Lepo je to, na primer, što su se neka deca samoorganizovala, kad već oni koji treba da ih organizuju to ne čine. Mladi se okupili da očiste spomenik u centru grada (ooops, varoši). Nisu, gledam ih, baš vični, ali su pokazali dobru volju, trude se. Ako ništa drugo, makar su nam malo osvetleli obraz. Da li se on, obraz, zacrveneo ponekom od onih kojima bi trebalo? Kako li su samo delovali groteskno predstavnici vlasti i ostali ispoljavači "tuge i pijeteta" dok su na tom neočišćenom, devastiranom, očerupanom i posramljenom spomeniku žrtvama fašizma polagali vence. Imali bi tom prilikom patetičan, "uzvišen" izraz lica, dok su im se sa preostalog mermera podsmevale razne poruke, grafiti i žvrljotine, sve sa ponižavajućim efektom, a uz prigodne svečane tonove koje bi intonirao vatrogasni duvački orkestar stojeći u nepokošenoj travi! Sa koliko su "predanosti i iskrenosti" prilazili tom činu govori i činjenica da niko od njih, izgleda, nije ni primećivao zapuštenost spomenika, bar ne javno, niti se usprotivio da pijetet iskazuje u takvim okolnostima. Deca su očistila mermer, koliko su mogla. Šta ćemo sa aplikacijama od bronze i delovima mermera kojih i dalje nema?
Neki drugi varošani, i stariji i mlađi, su bili uporni i organizovali su otpor nepametnom i besmislenom nametu vlasti. Reč je o suprotstavljanju suludo organizovanom plaćanju parkiranja di gođ ima izgrađenog parkirališta. Taj otpor naroda i njegovo saglasje u stavu pokazuje kolika je ta snaga koju vlast ne ume da artikuliše. Lepo je to kad vidite da ima onih koji svojim entuzijazmom, voljom i umećem pobeđuju inertnost i čamotinju sredine i nemar vlasti, te organizuju druženja, uređuju okolinu, pomažu siromašnim ili čuvaju od propadanja ono što bi nebrigom zaduženih sigurno propalo. Time se, u stvari, suprotstavljaju vremenu i prilikama koje nas sve više udaljavaju same od sebe. Naravno, neizbežno je da se uvek tu, u blizini, odmah nađe i neko od statista iz lokalne vlasti. Smatrajući da je sam događaj bez uslikanih njih nedovoljno važan, dođu, izmanekenišu se i odu. Tek toliko da, kao brižni su, pošalju predizbornu poruku.
To zajedništvo u ljudi, to zbližavanje, za razliku od ispraznog i jednoličnog međustranačkog prepucavanja ispunjenog jarošću i netrpeljivošču, eto to mi je lepo. Ima toga još i neka mi oproste svi oni koje nisam ovog puta pomenuo. Na kraju krajeva, za razliku od političara, entuzijasti i ne čine lepa dela da bi bili viđeni. Sva sreća te postoje, a to što čine traje mnogo duže i čini ovu varoš mnogo većom nego što će naši lokalni moćnici, sa svim budžetskim parama, ovlašćenjima, svojom umišljenošću i prepotencijom ikad postići.
Malo li je? |
|
Kolumne
|
|
Autor teksta: Mića Vujičić
|
|
ponedeljak, 09 avgust 2010 12:17 |
Kada su Umbera Eka pozvali iz Luvra i ponudili mu da odabere temu na koju će organizovati čitav niz konferencija, izložbi, javnih čitanja i koncerata, odabrao je liste (uključujući kataloge i nabrajanja). Knjiga „The Infinity of Lists“ (beskonačnost, beskrajnost lista) inventar je tog velikog projekta; plastificirana i bogato iliustrovana „enciklopedija“ koja otkriva fenomen koji se očigledno nalazi u temeljima civilizacije i u osnovi umetnosti, kako će se na kraju ispostaviti.
Ekovo delo najpre je hrestomatija koja se žanrovski nastavlja na „Istoriju lepote“ i „Istoriju ružnoće“. Pored kratkih i briljantnih eseja, slede konkretni primeri najrazličitiih nabrajanja i kataloga koje autor pronalazi u istoriji književnosti, ali i u umetnosti šire. Poglavlja iz lektire u čijoj osnovi pronalazi listu prenose se u celini, čineći zbornik, između slikarskih i vajarskih reprodukcija koje beskrajno šire fenomen „katalogiziranja“ i njegov odnos prema apsolutnom i beskonačnom. U takvom odnosu, liste koje nalazimo u prozi ili poeziji, opipljivije su od onih koje Umberto Eko vidi na slikama. No, kada uspemo da ugledamo njihov početak na reprodukcijama, postajemo svesni poruke koju je pisac želeo da nam pošalje i gubimo se u beskonačnosti bez obzira na ram. Svakodnevno pravimo liste, jer je u njima sadržan obrazac nedovršenosti i večnosti.
Razgovorajući sa novinarima nedeljnika Špigl, Eko je diskretno odbio da napravi bilo kakvu listu. Sve se menja, tako da nijedna lista nije fiksirana. Kako se menjaju interesovanja, tako se menjaju i liste. Pisac je zbog toga odbio predlog sekretarice da katologizuje biblioteku dugu sedamdeset metara. „Zamolio sam je da to ne čini. Moja interesovanja se konstantno menjaju, pa i moja biblioteka. Takođe, ako neprekidno imate nova interesovanja, vaša biblioteka će svaki put da kaže nešto novo o vama. Uostalom, trudim se da zapamtim sve naslove i sve knjige, bez kataloga.“
Jakov Janić (64), vlasnik knjižare „Preko reke, pa u šumu“ (nekada i prevodilac, savetnik, sastavljač ukrštenica u seoskom listu, sekretar lokalnog fudbalskog kluba – čime se lista ne završava) |
|
Kolumne
|
|
Autor teksta: Predrag Bata Nedeljkov
|
|
ponedeljak, 09 avgust 2010 12:16 |
Koja je „tema dana“ preovladavala ove nedelje? Reklo bi se da je to bilo srpsko dešavanje u vezi sa savetodavnim mišljenjem Međunarodnog suda pravde o legalnosti samoproglašenja nezavisnosti Kosova. Zar bi i moglo da bude drugačije? Zar da u ovom odsutnom času za Srbiju to ne bude tema dana koja treba da okupira svaki pristojan srpski um? Zar se patriotizam ne meri spremnošću i rešenošću da se odbrani Kosovo („naravno, svim raspoloživim diplomatskim i političkim putem“, reći će)? Svi od kojih se to i očekivalo – i ortodoksni patrioti i lažni patrioti, patrioti sa računom, umereni patrioti, patrioti na rečima, salonski patrioti, patrioti po navici, nabeđeni patrioti i patrioti iz političkih ubeđenja devedesetih, branili su srpski stav o najvažnijem srpskom pitanju. Sve vreme je slušao i gledao njihovu priču, već koliko puta ispričanu, gladan narod Srbije, narod željan posla, narod željan države bez korupcije, države bez kvarnih bogatuna, države bez srbovanja, narod željan optimizma i obećavajuće budućnosti. Nešto se narod i nije štrecnuo na tu temu dana. Život, takav–kakav je, žuri svojim tokom i narod nema vremena za još jednu iluziju i praznu priču političara. „Najskuplja srpska reč“ je postala prilično ofucana. Izraubovana je svekolikim promašenim planovima, izgubljenim bitkama, uzalud prolivenom krvi. Ne štreca se narod više na tu najskuplju reč. Štreca se svakog prvog u mesecu.
Ima i druga tema dana. Dvojica huligana su napali i povredili, a ishod je mogao biti fatalan, književnika i kolumnistu Teofila Pančića. Svi putnici, svi do jednog, uključujući i vozača, napustili su autobus u kom se desilo prebijanje na njihove oči i obraz, a da niko nije ni pokušao da spreči nasilnike, da pozove miliciju ili, makar, hitnu pomoć. Sve je to učinio Teofil sam, bez ičije pomoći, sa kontuzijom glave i povređenom rukom. Došla milicija, došla hitna pomoć, a napadača, svedoka i vozača ni od korova. Rekli bi, oni iz prethodne teme, jedan „nepatriota“ manje–više. Važno je to što je Teofil fizički dobro. Verujem, da mu je mnogo lošije od onog što je doživeo od saputnika i svedoka koji su kidnuli sa lica mesta. Napadačima se nekako i odupro, dok će ljudskoj bezosećajnosti, apatičnosti, kukavičluku, mnogo teže. Da, to je onaj Teofil koji nam je čvrstinom svojih stavova pomagao da razumemo ono što je prosečnom smrtniku bilo nerazumljivo, onda kad je bilo opasno razumeti, akmoli napisati i glasno govoriti. Vaskoliki Teofil je pisao i govorio, govorio i pisao, skretao pažnju i upozoravao, protestovao i očajavao i onda – pljas o glavu. Teofile, druže, žao mi je što ti se to desilo. Više od toga je besmisleno reći, suvišno je.
Sednica Skupštine u ponedeljak, 26. jula je bila prepoznatljiva – „Mi nikad nećemo priznati! Ćeraćemo se mi još! To je naša sveta zemlja, naša kolevka!“ Neki su hteli da i oni budu pesnici. Mnogi su lupetali, neki se busali, neki tvrdo obećavali, a uglavnom se prepucavali ubirajući pred gledalištem buduće izborne poene. Bilo je otužno, izanđalo, prevaziđeno. To je bila ona Srbija koja je izudarala Teofila. Onda je sednica okončana posle 12 sati rada, pa su poslanici aplaudirali, ubeđeni da su bili učesnici najvišeg patriotskog, istorijskog događaja. Zar još uvek nisu shvatili? Onda su gledaoci ugasili televizore. Još jedna noć nad Srbijom.
Na istoku ništa novo. |
|
Kolumne
|
|
Autor teksta: Mića Vujičić
|
|
ponedeljak, 19 jul 2010 14:12 |
Između 1967. i 1970. godine, Miroslav Antić je snimio niz dokumentarnih i kratkih igranih filmova. 1962. godine napisao je prvi scenario za dokumentarac "Nove reke", a nakon toga napravio niz dokumentarnih filmova: "Druga obala", "Strašni lav", "Trojica iz starog Sombora", "Vals za gospođicu Amaliju", "Spomenik", "Zemlja". I naravno, dva igrana filma: "Sveti pesak" iz 1968. godine i "Doručak sa đavolom" iz 1971. godine. Ovim filmovima, Miroslav Antić se upisao u istoriju kinematografije - u istoriju jugoslovenskog crnog talasa.
****
O čemu govore dokumentarni i kratki igrani filmovi Miroslava Antića? O Drugom svetskom ratu, o žrtvama fašizma, o narodnom heroju Pavlu Papu Šilji, studentu medicine - narodnom heroju koji je poginuo 1941. O "Trojici iz starog Sombora" - kompozitoru Petru Konjoviću, književniku Veljku Petroviću i slikaru Milanu Konjoviću. O "Strašnom lavu" Duška Radovića.… O Vojvodini, toleranciji, prijateljstvu…
****
A o čemu govore dva najpoznatija dugometražna igrana filma Miroslava Antića "Sveti pesak" i "Doručak sa đavolom"? Miroslav Antić ovako skicira sinopsis "Doručka sa đavolom": "Priča o propasti vojvođasnkog sela za vreme velike poplave 1947. godine. O ljudima, njihovim sudbinama, stradanjima, ljubavi i smrti…"
****
Reditelj, dramaturg i nekadašnji urednik filmskog programa Televizije Beograd - Slobodan Novaković, napisao je pogovor za knjigu Antićevih scenarija. U predgovoru je zapisao: "Igrani filmovi Miroslava Antića - "Sveti pesak" i "Doručak sa đavolom" - govore o tragičnim zbivanjima iz 1948. i 1947. godine (o sudbinama ljudi koji su stradali posle Rezolucije Informbiroa, dospevši na Goli otok, posle kog su bili izbrisani iz javnog života, kao i o propasti vojvođanskog sela, uništavanog prinudnim otkupom, koji se pretvorio u brutalno ponižavanje i maltretiranje ljudi). Ti filmovi se zasnivaju na antipodnim globalnim metaforama koji oličavaju stihije pogubne po čoveka - reč je o metafori PESKA na kome nema života i o metafori VODE koja preti da će sve preplaviti i uništiti."
Enigmatičarka Jovana Jović Šakiri (33) dostavila je elektronskom poštom našoj redakciji prethodne pasuse. Oni su deo scenarija za priredbu "Antić i film" čiji je koscenarista bila, pre svega u nameri da upotpuni odgovor na pitanje naše ankete - "Šta čitate?", objavljen u ovom stupcu, u broju od 25. juna 2010. |
|
Kolumne
|
|
Autor teksta: Predrag Bata Nedeljkov
|
|
ponedeljak, 19 jul 2010 14:11 |
Odahnuli smo malko! Komančerosi su dobili po njonji, što se lastama baš i nije svidelo. Došle su čak iz Afrike da ih se naju ovdi kod nas, a mi ih popršćali. Oću da kažem lastama da se ne ljutu. Ova kozmetika ionako neće dugo trajati, jer lokvi, barica i baruština, u pomočvarenoj Kikindi, a i šire, ima kolko voleš, rodiće se novi komančerosi, što lastama ondak daje izgledne mogućnosti da se prid povratak u Afriku, ipak, dobro naju. Garantovano će da bidne tako, jer nema u budžetu novaca baš za sve: i za Ženski rukometni klub i za takmičenje budžetskih radnika na radničko-sportske igre i za nove jendeke i ocedne kanale i za ponovno pršćanje komančerosa. Pošto su ŽRK i budžetski radnici zaštićeni ko zlatne buve, fasovaće ostatak naroda - skvo od komančerosa će jope da mu sisu krv. Apelujem na gospoje laste da imaju to u vidu i ostanedu malko duže ovde u Kikindu. Nek se prvo dobro naju, pa tek ondak da se vratu u Afriku. Mi ćemo na jesen i zimu čuvati njiova gnjizda, pa da nam se jope vratu! Ta, moramo se ispomagati!
Prvo smo dobro ispolivani, potom izujedani, a sad samo što nije počela i ambrozija da nas davi. Kažu da će najlepše efekte imati u avgustu. Da li treba bežati ili je bolje ostati, pa stvari ovde dovesti u red? Ono prvo izgleda da je dobro praktično rešenje. Ovo drugo izgleda dobro samo kao teorija. Zašto? Zato što su se ovi tako dobro ušančili da bi bilo zdravo teško isterati ih napolje. U stvari, ako bi se u tome i uspelo, nikakve vajde. Došli bi drugi, koji su već pokazali šta znaju. Dakle, bilo bi nam još gore. Da li to onda znači da je bolje da ove ostavimo tu gde jesu? Znači. Bolje da su oni tu gde jesu, ionako i za di su nisu, a mi da begamo. Pametniji popušta...
Lako je lastama. Imaju krila i čim ovde leto počinje da biva samo teorija, a zima sve veća praksa, one kidnu. Naš Lala nikad nije poželeo da bude lasta i da ode. Ima onaj vic kad su ga pitali šta bi voleo da bude, a on kaže - Ja bi najvećma volo da bidnem kravlji rep! Onda ga pitaju, a što? Odgovor mu se zasnivao na činjenici gde se kravlji rep nalazi, te da bi i on volo furtom tu da leži. Da li taj odgovor polazi od standardne ambicije muškarca koji uvek ima istu stvar na pameti ili od prirode nas, Lala? Dok drugi delaju i idu tamo gde im je bolje, mi ostajemo ovde i vođeni inercijom ravnice nastavljamo sa njom da se borimo vekovima. Pomalo otegnuti i usporeni pustili smo druge da se razmahnu, da nam se popnu na glavu i pokupe kajmak. If you know what I mean...
Prošle nedelje je Liga socijaldemokrata Vojvodine proslavila 20 godina postojanja i rada. Pridružujem se čestitkama. Lako je danas biti pametan. Trebalo je imati muda pre 20 godina. Onima koji su ih tada imali svaka čast. No, kanda su stali na pola puta. Eto razloga zašto je, ipak, bolje ne otići sa lastama. Možda treba prvo pokušati ovde učiniti nešto korisno? Zašto ne bismo napravili od ove naše "sve više pustare" mesto gde vredi ostati i živeti? OK, nije lako. Mislite li da je lastama bolje? Trč tamo-trč ovamo, trč tamo-trč ovamo, pa tako ceo život.
A možda se i one, komarice, opametu, pa prestanedu da nas sisu... |
|
Kolumne
|
|
Autor teksta: Mića Vujičić
|
|
nedelja, 11 jul 2010 19:14 |
Poštovani, baš kao što smo se dogovorili, šaljem vam spisak od deset knjiga koje preporučujem za letovanje (sunce, more, lignje na žaru, plaža, bermude, maslinovo ulje, voćna salata, krema protiv opekotina, so, pesak, rastopljenja čokolada, mišići, šljunak i drugo).
- Ranko Munitić: ČUDOVIŠTA KOJA SMO VOLELI 1, Kreativni centar
- Ranko Munitić: ČUDOVIŠTA KOJA SMO VOLELI 2, Kreativni centar
- Ranko Munitić: ČUDOVIŠTA KOJA SMO VOLELI 3, Kreativni centar
- Bekim Sejranović: LJEPŠI KRAJ, Samizdat B92
- David Albahari: ĆERKA, Stubovi kulture
- Jelena Lengold: PRETESTERIŠI ME, Arhipelag
- Mirko Kovač: RUŽE ZA NIVES KOEN, Samizdat B92
- Srđan V. Tešin: KROZ PUSTINJU I PRAŠINU, Stubovi kulture
- Olja Savičević Ivančević: ADIO, KAUBOJU, Samizdat B92
- Nenad Veličković: VIVA SEXICO, Fabrika knjiga
Zahvaljujući se na saradnji, predlažem da u posebnom boksu skrenete pažnju čitaocima koji se plaše morskih zveri da bi poneko poglavlje iz „Čudovišta“ moglo da potkrepi njihov strah. „Ali kako drukčije da se zbude, kad iskušenje beše silno i prosto neodoljivo?“, kako zapisa na jednom mestu Munitić.
S poštovanjem, uz srdačne pozdrave redakciji „Kikindskih“,
Jakov Janić (64), vlasnik knjižare „Preko reke, pa u šumu“ |
|
Vrludanje - džabulana, cvrkutanje - dživdžana |
|
Kolumne
|
|
Autor teksta: Predrag Bata Nedeljkov
|
|
nedelja, 11 jul 2010 19:11 |
Najpre, da zvanično izjavim sledeće: izvinjavam se! Izvinjavam se za sve one nesmotrene, neumerene, neodmerene, netačne, preuranjene, predimenzionirane, promašenoduhovite i cinične tvrdnje, opaske i izjave koje sam ispisao prethodnih nedelja u vezi sa nesposobnošću, neznanjem, a zašto ne i neradom opštinskih dužnosnika. Pokazalo se da sam pogrešio. Ne pliva samo Kikinda, pliva cela Srbija, a bogami i šire. Voda na sve strane, dave se i ljudi i blago. Kakva kišna kanalizacija i bakrači! Nije do nje i do njene sumnjive propusne moći. Nije do zapuštenih jendeka, kanala i kanalčića, nije do nedomaćinskog i nemarnog odnosa prema javnim dobrima. Ne, nije to u pitanju. U pitanju je viša sila, stihija, "neuobičajeno loše vreme sa ogromnom količinom padavina" (citat), nešto što je iznad nas, dakle volja Božija, dakle Promisao koju ne možemo razumeti, nego samo trpeti. U saopštenju vladajućih je istaknuto da je to "trenutno stanje posledica i višegodišnjeg nemara prethodne vlasti koja ovom segmentu komunalnih delatnosti nije posvećivala gotovo nikakvu pažnju" (citat). "Ipak, uprkos lošem nasleđu i teškoj situaciji na terenu, lokalna samouprava, na čelu sa Demokratskom strankom, nastoji da... reši što više konkretnih problema" (citat). Zvuči ohrabrujuće: mada imamo loše nasleđe i tešku situaciju, na čelu nam je Demokratska stranka koja nastoji. Lokalno pučanstvo spokojno iščekuje. Nadam se, da će u svom nastojanju DS poseban akcenat staviti na utvrđivanju odgovornosti onih koji su doprineli da se ostavi tako loše "nasleđe". No, nije li i DS bio, makar malko, na vlasti od 1996. godine na ovamo, pa tako si sebi ostavio problem u nasleđe? Jebeš ga, vredelo bi preispitati, makar demokratske objektivnosti radi.
Što se "maksimalnog otklanjanja nastalih šteta" tiče, lokalna samouprava je pokazala primerenu odlučnost. Prvo su se maksimalno o trošku opštine izigrali na sportskim susretima u Kladovu, a potom je odlučni predsednik opštine doneo odluku da se uvede vanredno stanje. Skinuvši taj teret sa pleća, ali i dalje brižan, sa svojim zamenikom i još jednim dužnosnikom je otišao u službenu posetu Norveškoj, e da bi širio poruke mira, saradnje i dobrih vibracija na međunarodnom nivou. Za to vreme narod, osokoljen istorijskom Odlukom o vanrednom stanju, još vrednije kopa jendeke, isušuje sobe i nameštaj, uklanja isplivala govna iz septičkih jama, ždere se nad poplavljenim njivama i sa strahom gleda u nebo. Ima i onih koji su se manjivali borbe sa stihijom, shvativši da je ljudski trpeti. Ako je tako On hteo džaba je sve, kažu oni. Zato uživaju u svetskoj radosti slušanja vuvuzela i gledanja nepredvidljivog vrludanja "Adidas" džabulana, ne mareći što naša momčad nije prošla prvi krug. Znaju ljudi da nisu krivi ni momčad ni izbornik, nego je to bila volja Njegova. Međutim, svi, baš svi, željno i nestrpljivo iščekuju povratak dragog im Predsednika, dok im lebdi jedinstven upit na usnama: - Jeste li se umorili, Predsedniče? Kako su nam Norvežani? Hoće li nam pomoći da očistimo još jedan spomenik?
Vratimo se lokalnom balkanluku: kažu da je jedan varoški dužnosnik sam sa sobom napravio ugovor o delu na cca 20.000 dinara, e da bi makno koju paricu i tako platio svoje dugovanje prema stranci kojoj pripada. Moralno nije, korisno jeste. U stvari, dživdžani na granama svašta cvrkuću, pa i ovakve gluposti. Ta, ko je još video da se zarad sitnih para tako nisko pada? Ja ne verujem u to.
A vi?
P.S. Citati su iz saopštenja Opštinskog odbora DS od 24. 6. 2010. godine. |
|
Kolumne
|
|
Autor teksta: Mića Vujičić
|
|
nedelja, 20 jun 2010 15:16 |
I dalje čitam scenarije! Sad – Antićeve! Mika Antić je bio i filmski reditelj. Znaš. Napravio je brdo kratkih, dokumentarnih filmova. I dva igrana, čist crni talas! “Sveti pesak” i “Doručak sa đavolom”. Tako se zove i knjiga njegovih scenarija: “Doručak sa đavolom”. Slušaj kako je Antić napisao sinopsis “Svetog peska,” –meni je to ekstra.
…“Čovek koji je nekada bio politički komesar jedne brigade, Aleksandar Vinski, ogrešio se o društvo. Dvadeset godina posle rata, na mestu gde se otkriva spomenik njegovim mrtvim drugovima, Vinski se našao nepozvan i odbačen. Sam je došao. Prozivali su mrtve. Nije ga bilo među mrtvima. Prozivali su žive. Nije ga bilo među živima. A on je stajao među njima. Gledali su se u oči. Stajao, a kao da ga nikad u istoriji nije bilo. Ovaj film govori o tom čoveku. Čoveku koji kao lutka ostaje obešen, poput jednog modernog i suludog Hrista, na raspeću sramote i iluzija.”
…Super su mi scenariji, sinopsisi, filmografija.… Antić je rekao da je film zapravo bajka. Mislim da se taj fragment nalazi u sinopsisu za film “Ostrvo kornjača”. Čekaj da pronađem! (…) Evo ga! Čitam ti i to, uključi diktafon.
….“Film je bajka – poput one o Robinzonu Krusou. Lako ga je realizovati uz pomoć dva glumca i jednog pustog peščanog spruda u moru, na kome nema ničeg sem ogromnih kornjača i mnoštva mrava koji žive u pesku. Garderoba je minimalna. (…) Rekvizita: kaširane kornjače. Mravi. Jedan nož.”
Jovana Jović Šakiri (33), enigmatičarka (i filmofil!) |
|
Kolumne
|
|
Autor teksta: Predrag Bata Nedeljkov
|
|
nedelja, 20 jun 2010 15:15 |
Insistira se na statusu Kikinde kao grada. Ste pokušali da saznate u čemu je bitna razlika tog statusa i odrednice Kikinda varoš? Onomad, kad je donošen zakon, bilo je "in" da ne protežiraju Kikindu, kako ne bi tadašnjem lokalnom režimu išli na ruku. Onda su i sami postali lokalni režim. Sada im je stalo da Kikinda bude grad, tvrdeći da je to u interesu naroda. Dobro, da li to znači da onomad to nije bio interes naroda? Igraju se sa narodom kao sa igračkom. Po cenu da mi prebace da nisam lokalpatriota, pitam, a šta će nam status grada? Prema sopstvenom nahođenju, nazovite si se varošanima ili građanima, isto vam je. Nešto će se promeniti u odnosu lokalne administracije ili u odnosu javnih preduzeća prema obavezama koje imaju? Postaće savesniji, bolje organizovani? Počeće da rade svoj posao u skladu sa savremenim normativima koja važe u uređenim urbanim sredinama? Ili bi im status grada omogućio da, po principu aršina političke pripadnosti, zaposle još više svojih lojalnih?
Naravno, svakoj vlasti, pa i lokalnoj, treba da je prvenstvena briga da pronalazi najcelishodnija rešenja na korist onih koji su je i izabrali. Što se Kikinde tiče, žrtva smo uskih interesa jedne grupe ljudi koji deluju u okviru iste političke stranke, ali i lokalnog lobija nastalog rodbinsko/kumovsko/ sportskim vezama, vezama iz mladosti, iz istog sela, dapače, iz iste ulice. Ulazili su vam u život i odovud i odonud. Znali su uvek da iskoriste svaku rupicu, svaki prolaz, svaku situaciju, da bi se smestili tamo gde im je najlagodnije i najlepše. Nije im stalo do dobrih radnih rezultata, do nekog smislenijeg životnog postignuća, osim do uspeha koji podrazumeva malograđansko priznanje da su "neko i nešto". Godi im provincijsko-snobovski status iza kojeg ne stoji ništa - ni rad, ni rezultati, ni autoritativno obrazovanje i znanje. Taj opasni mentalitet provincije, omeđen uskogrupaškim interesom je poguban. Zadovoljavaju sopstveni apetiti, te se politikom i javnim radom bave zbog toga, a ne zbog unapređenja opšteg areala.
Tu, skoro, pokrenut je postupak za izbor direktora lokalne javne ustanove (nije u pitanju mokrinska osnovna škola). Iz beogradske centrale stranke je stigao imperativan nalog da obavezno, dakle obavezno, bez obzira na konkurs, bude za direktora imenovana tačno određena osoba. Bunili se ljudi, govorili ko je dotični i kakav je, a zna ga cela Kikinda, ali ne, neko pri vrhu insistira da se on mora postaviti za direktora. I bi tako. Iskompromitovana je i raspodela javnih sredstva od rudne rente, bez primene transparentnih kriterijuma. Ponovila se priča od prošle godine. Opet su Ženskom rukometnom klubu dodeljena enormna sredstva iz izvora koji bi, u principu, trebalo da bude na polzu većine Kikinđana. Od dobijenih 27 miliona, čak 10 je dato tom Klubu, mada mu je, tu skoro, dato 15, pa pre toga još nekoliko miliona, pa... Da li je to taj komunalni i opšti interes Kikinde? Ne. Da li to sportsko bure bez dna, postoji na radost i polzu nekolicine sportskih i "sportskih" radnika/ca? Da. Da li je spisak okončan ovim primerima? Nije. Isto je i sa javnim radovima, javnim nabavkama, smejurijama od tendera itd. Demokratska stranka u Kikindi i njeni sateliti su se fenomenalno iskompromitovali. Da nema zabune, slična situacija je bila i sa onim prethodnim. To je suština i tu nikakav status grada neće stvar promeniti. Treba prvo menjati ljude i dovesti poštene i korektne, one koji razumeju, znaju i hoće da rade za opštu stvar, bez obzira na politička uverenja. U suprotnom, ostajemo selo doveka, kakogod se zvali.
Miris lipa je ovih dana nad varoši. Bar nešto lepo... |
|
|
|
|
Strana 1 od 3 |
|
|
Nedeljnik - br. 621
|
