|
Vesti -
Stav
|
|
Autor teksta: Vesna Pešić (Peščanik.net)
|
|
utorak, 13 april 2010 07:20 |
 Zar zaista ova vlast nije bolja od svih drugih? Zar stvari zaista ne stoje tako? I gde je tu onda greška? U tome što demokratija ne služi tome da opstanu “bolji”, nego da šanse budu otvorene. Otvorenost jeste rizik da na vlast dođu gori. Ali taj rizik znači i to da se mogu kazniti oni koji lažu i pljačkaju građane i ne isporučuju obećano. To znači da se i tzv. bolji mogu poslati na popravni ispit
Činilo se da smo ispekli zanat kritike vlasti tokom poslednjih dvadeset godina. Pa ipak, gotovo da nema sumnje, to teško stečeno znanje se istopilo. I najoštriji kritičari su nekako ublažili ton, kao da imaju druga i važnija posla. Da podsetim na opasne koalicije nekolicine nevladinih stranka koje su “razbijale” svojim kritičkim akcijama. Zašto su se ućutale? O načinu vršenja vlasti i ostvarivanju postavljenih ciljeva, umesto analize i kritike uvrežila se sprdnja sa Skupštinom, vesele priče o kupovini glasova šporetima i farmerkama, ponešto se mumla o blanko ostavkama i, evo, i sam Predsednik opominje neozbiljne političare da se upristoje. Ponašanje medija najviše liči na filovanje torte: red Kosova – red Evrope, red Srebrenice – red Mladića, red nacionalističkih svađa sa komšijama – red finog susreta Tadića i Josipovića. I sve tako u krug. Kao da neki nevidljivi kuvar priprema medijski jelovnik.
Partijski teror se širi, pa ipak nema relevantne kritike. Planirani muk prekidaju naručene kampanje. Tu i tamo, više na margini, može se po nešto pročitati na Peščaniku, u Republici, e-novinama. Ponešto promakne u Danasu. Poneka nevladina organizacija iznenadi svojom akcijom, kao onaj grafit ispred Skupštine o Srebrenici. Ima i samostalnih nastupa pojedinaca. Pred očima mi je primer Verice Barać. Ona tera svoje, iako je adresanti ignorišu već godinama. Takvih primeraka ima još, a gotovo svi su uspešno “institucionalizovani” kao Verica Barać. Reč je o jednoj novoj instituciji koja okuplja organizacije i pojedince za koje se kaže “ko ih šiša”. Njih niko ne dira, u stilu “pusti ludake”.
 Za ostale ne važi ovako nežan tretman. Bolje ti je da se uklopiš u nove trendove. U te trendove spada i osvetoljubivost vlasti. Ako malo jače zucneš, kazna odmah stiže u vidu gubitka položaja, nameštaljke, premeštaja u instituciju “ko te šiša”, ili stavljanja na crnu listu gde ćeš kad tad biti sačekan.
Ovi trendovi nisu ni spontani ni stihijski. U njima ima sistema. Ko hoće da vidi, može lako zapaziti da su se dogodile važne ideološke promene. Odnose se na shvatanje vlasti u njenom sadašnjem izdanju. Predvodi ih Demokratska stranka. Njena glavna poruka je “čuvajte našu vlast”. Ona je u vašem interesu jer svi ostali su mnogo gori od nas. Mi nismo “najmanje zlo”, naprotiv, mi smo vaše jedino moguće dobro.
Srž ove ideološke poruke ogleda se u novoj percepciji Srbije. Njoj više nije potrebna kritika sistema upravljanja. Dovoljne su lake opravke. Nisu više potrebni rezovi, smene vlasti i radikalna kritika. Nova filozofija vlasti govori o postepenosti, o tome da Srbija stalno napreduje, doduše sitnim koracima, ali to je zbog velikih i specifičnih problema koje ona ima u pogledu svojih nacionalnih ciljeva. I za te, samo njene probleme, treba imati razumevanja. A i tu Srbija napreduje: više ne ratuje nego vodi diplomatske ofanzive za ostvarenje neostvarivog. Slabo se pri tom zapaža da u neostvarivim nacionalnim planovima i dalje leži potreba za sistemskom kritikom. Neostvarivost je zapisana u Ustav Srbije, a valjda je on nekakav odraz sistema.
Uprkos tome, sistemska kritika se smatra u najmanju ruku neodgovornom. Ona ne uzima u obzir neverovatnu činjenicu da Srbija ipak ide ka Evropi. A tu je svakako bolje govoriti o napredovanju nego o besciljnom tumaranju. I loše urađene stvari guraju u tom pravcu ako ih shvatimo pravlino – tek su na početku. Deklaracija o Srebrenici nije idealna, ne pominje genocid, ali ona je tek početak našeg suočavanja sa prošlošću. Za početak – dobra je. Pa zar nije bolje to što je doneta i takva, makar početnička Deklaracija, nego da nije doneta nikakva? Biće bolje, napravićemo još tih deklaracija. Loše sprovedena reforma pravosuđa je tek još jedan uspeli početak, a ne kraj priče. Izgradnja Koridora 10 je po definiciji na početku, kao i svi mostovi, zaobilaznice, decentralizacija, državna revizija, borba protiv korupcije itd. Sve te važne stvari dobro napreduju, samo su još na početku. Ne može se od početaka tražiti nešto mnogo bolje. U datim okolnostima, ovo je maksimum.
Napredak od dobrog početka moguć je samo pod jednim uslovom: da opstane sadašnja vlast. Ona je i sama izraz napretka i zato je bolja od svih drugih. I tu je kraj priče. Vlast je zavela “kraj istorije”.
Zar zaista ova vlast nije bolja od svih drugih? Zar stvari zaista ne stoje tako? I gde je tu onda greška? U tome što demokratija ne služi tome da opstanu “bolji”, nego da šanse budu otvorene. Otvorenost jeste rizik da na vlast dođu gori. Ali taj rizik znači i to da se mogu kazniti oni koji lažu i pljačkaju građane i ne isporučuju obećano. To znači da se i tzv. bolji mogu poslati na popravni ispit. Što bi se inače trudili da se poprave i Srbiju mrdnu dalje od početka, ako takvi kakvi su mogu da vladaju dok im je volja.
|
|
Đinđić je nepovratno promenio Srbiju |
|
Vesti -
Stav
|
|
Autor teksta: Branko Ljuboja
|
|
ponedeljak, 15 mart 2010 22:15 |
 Mogao je da odabere ostanak u Nemačkoj i da u Konstanci sa velikim Habermasom satima raspravlja o putevima i stranputicama savremenog sveta. Mogao je da ostane u Centru za filozofiju i društvenu teoriju i da bude "nezavisni politički analitičar" u, za takav poziv, idealnoj Srbiji. Mogao je i da bude profesor na Filozofskom fakultetu, te da sa te ugodne pozicije nastavi da piše knjige koje bi bile briljatne kao što je recimo delo "Subjektivnost i nasilje". Mogao se posvetiti i biznisu. Čovek njegove energije i osećaja za savremena kretanja i u toj oblasti bi napravio uspeh u kratkom roku.
Zoran Đinđić je odabrao najteže. Odabrao je da MENJA - da menja mentalitet i navike ljudi u zemlji koja je u svojoj istoriji skoro uvek bila u kontrateži sa realnošću i to plaćala i ljudskim žrtvama i materijalnom devastacijom, da menja stav političara koji misle da su bogom dani, a ne odgovorni. Da pokuša da većinu od nas ubedi da su sedmica na lotu i dobitak na bingu slučajnost, a da se do uspeha stiže kroz mukotrpan rad i velika odricanja. I da konačno shvatimo da vremena nemamo i da zato moramo pokrenuti sve potencijale da se priključimo modernim društvima.
Sedam godina posle pucnjeva koji su ubili Zorana Đinđića i trajno osakatili Srbiju, pitanje koje se samo po sebi nameće je - KO NIJE USPEO? Zoran ili nalogodavci njegovog ubistva i neposredni izvršioci. Usuđujem se da kažem: Oni drugi. Da, uspeli su da uspore Srbiju, ali zahvaljujući Zoranovom duhu, Srbija je nepovratno promenjena i danas je to zemlja koja ima jasno zacrtan evropski put, koji podržavaju čak i oni koji 12. marta 2003. godine nisu uspevali da sakriju osmeh zluradosti zbog Zoranovog odlaska. Tačno je da još mnogo toga mora da se uradi da bi se ostvarila većina Đinđićevih vizija i ideja, a tragični 12. mart je tužna prilika da sami sebe preispitamo, uz obavezno pitanje: DA LI SMO GA ZASLUŽILI?
(Autor je načelnik Opštinske uprave Skupštine opštine Kikinda i član Demokratske stranke)
|
|
Vesti -
Stav
|
|
Autor teksta: Ines Skoko
|
|
ponedeljak, 15 mart 2010 22:01 |
 Ima li nekog među nama ko misli da se bez našeg stalnog i svakodnevnog učešća promene mogu desiti?
Građani Srbije, ove 2010, još uvek se nalaze u kolotečini. Na mračnom mestu, okruženom prostranstvom korova. Znamo svi da bi nam bilo mnogo bolje kad bismo posekli taj korov, ali malo nas hoće da se potrudi. Zašto?
Teško nam je da se probijemo kroz šipražje problema. Teško nam je da nas po telu šiba taj grozni korov koji je Srbija dugo vremena uzgajala. Teško nam je da nam po rukama ostaju ožiljci, jer smo pokušali da razgrnemo grane korupcije, nepravde i kriminala. Teško nam je, kada smo ispred sebe imali čoveka koji je sve to radio sam, umesto nas, a mi smo samo koračali iza njega po već očišćenom tlu. Kada smo pustili da samo jedan čovek prima posekotine bodljikavog puta do naše bolje budućnosti i kada njega više nema, neki od nas neće da naprave nijedan korak napred, da se ne bi slučajno, možda, negde ogrebali. Ne budimo sebični, potrudimo se malo!
Ipak, postoje i oni koji moraju da se trude, iz dana u dan, jer u suprotnom na ovom mračnom mestu ne bi opstali.
Miloš, student Beogradskog univerziteta, u svom rodnom gradu ima samo majku koja nije u mogućnosti da mu finansira studentski zivot. Znate li kako ovaj student plaća svoje školovanje? On pored svojih matematičkih formula i teorema uporedo uči na hiljade stranica drugih struka i nauka, polaže tuđe ispite i to naplaćuje. Ponekad misli da ne može više, ali onda prihvati i nove stranice nepoznate materije, položi još neki tuđ ispit i plati kiriju za sledeći mesec. Znam, možemo reći: "To je nezakonito", možemo suditi Milošu... Ali, šta je sa onim ljudima koji sve mogu da kupe, pa i znanje. Ko će njima da sudi? Recite, ko će njima da sudi?
A možemo li da razumemo kako je Stefanu, dečaku iz Sjenice? Ima samo 10 godina, a izdržava svoju porodicu. Umesto da se igra sa drugovima, uživa u bezbrižnom detinjstvu, dečak ustaje u šest ujutru, jer mora da nacepa drva, naloži vatru, pripremi doručak mlađoj sestri i bolesnoj majci. Njegova porodica živi od proizvoda jedne krave. Možete li da poverujete da se jedna tročlana porodica u Srbiji danas, svaki dan prehranjuje jednim loncem mleka? E, pa verujte. Svi moramo da poverujemo. Oni hoće da prežive. Snimali su tog dečaka, pitali su ga kada im se posledji put desilo nešto lepo. Ne mogu da zaboravim njegove reči. Dečak je sa suzama u očima rekao: "Ne sećam se".
Osvrnimo se i na novinara koji je posvetio pažnju dečakovoj sudbini. Potrudio se da neko čuje ovu priču, pruži pomoć. E, tada su se pojavili ljudi koji su se potrudili da život dečaka promene na bolje.
To je slika naše zemlje. Postoje oni koji imaju i oni koji nemaju, ali jedno je zajedničko ovim primerima. Svi imaju volju i teže ka nečemu.
Trka do našeg cilja biće duga, biće maraton. Dok trčimo moramo shvatiti da pobednici nećemo biti ako, samo, želimo da budemo bolji od drugih. Pravi pobenici bićemo ako oborimo svoj lični rekord, ako nadmašimo sebe same.
(Beseda Ines Skoko sa takmičenja "Zoranu u čast")
|
|
|
|
|
|
|
Nedeljnik - br. 621
|
